Portret Miroslava Mirka Simića
Isidora Sekulić
Valjalo je za ovaj portret dobrano zagrejati stolicu i tastaturu. Pokušaću da vam predstavim životopis jednog večitog buntovnika, u mladosti vernika Komunističke partije, logoraša Dahaua, jugoslovenskog obaveštajca u Parizu, robijaša Glavnjače u novoj FNRJ, lekara, naučnika, profesora Medicinskog fakulteta, utemeljivača celularne imunologije u nas i svetski priznatog naučnika u toj oblasti. A njegova brza misao u već odmaklim godinama, burne reakcije, preciznost izražavanja i nepogrešiva procena zbivanja, razlozi su zbog kojih ne mogu da garantujem neophodnu dozu objektivnosti u tekstu o našem gostu, dr Miroslavu Mirku Simiću. Priznajem: ushitio me je.
Evo te priče. Rođen je u Beogradu. Oba roditelja bili su lekari, majka Čehinja sa diplomom Karlovog univerziteta u Pragu. Dve godine kao beba provodi u Gnjilanu a potom porodica odlazi u Novi Sad. Prve komunističke lekcije uči od majčinih kolega vojnih lekara, 1938. Kao član SKOJ dobija prve batine i prvi zatvor jer je, protestujući protiv Hitlerovog upada u Česku, sa drugovima porazbijao izlog nemačke knjižare. Godine 1941. učestvuje u sabotažama, paljenju žita, ponovo zatvor a potom deportacija u mađarske zatvore. Pobuna u jednom od njih 1944. godine bila je krvavo ugušena a Miroslav, budući maloletan, drugi put izbegava vešanje i dospeva u Dahau u kojem ostaje sve do dolaska saveznika i oslobađanja 1945.
Po završetku rata, nove vlasti koriste njegovo znanje stranih jezika i šalju ga u Pariz na dužnost pomoćnika atašea za štampu gde Mirko zapravo radi kao rezident jugoslovenske obaveštajne službe u Francuskoj. U januaru 1948. se, po nalogu, vraća u zemlju, upisuje Pravni fakultet i nekoliko meseci kasnije biva uhapšen pod sumnjom da je radio kao dvostruki agent za strane obaveštajne službe. Posle sedmomesečne istrage u staroj Glavnjači pušten je sa obrazloženjem da “istragom nije moglo biti utvrđeno da je izvršio krivično delo za koje je bio uhapšen”. Bio je proteran iz Beograda i odlukom studentske disciplinske komisije isključen sa svih univerziteta i visokih škola u SFRJ. Iz KPJ takodje.
Ipak, poznanstva njegovog oca, uglednog doktora infektologa, omogućila su mu da najzad upiše medicinu 1950. i završi je kao jedan od najboljih studenata generacije. Od tada njegova karijera ide uzlaznom linijom. Najpre Nuklearni institut Boris Kidrič u Vinči i mesto asistenta radiobiološke laboratorije. Potom usavršavanje iz radijacione imunologije na Univerzitetu u Čikagu pa 1963. doktorat iz iste oblasti na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Nešto kasnije prelazi na novoosnovani Institut za biološka istraživanja gde osniva laboratoriju za celularnu imunologiju. Bio je redovni profesor Medicinskog i Prirodno-matematičkog fakulteta za predmete mikrobiologija i imunologija i imunologija sa imunohemijom.
Početni rezultati do kojih je, sa svojim saradnicima, došao u oblasti dejstva zračenja na imunski odgovor, otvorili su put kasnijim istraživanjima o recirkulaciji limfocita, funkcijama makrofaga i ulozi proinflamacijskih citokina. Rezultati ovih istraživanja citirani su u mnogim monografijama i stručnim časopisima, a takođe je nebrojeno puta izlagao svoja dostignuća na univerzitetima i naučnim ustanovama širom sveta.
Stekavši ugled izuzetno obrazovanog imunologa, vrsnog predavača , sjajnog pedagoga i organizatora, dr. Mirko Simić 75-e uvodi i organizuje nastavu iz moderne bazične i kliničke imunologije na Medicinskom i Prirodno matematičkom fakultetu, 81-e osniva katedru za postdiplomske studije iz imunologije, i 89-e sa mesta njenog šefa odlazi u penziju.
Jedan je od osnivača i poslednji predsednik Saveza imunoloških društava Jugoslavije. Dobitnik je Oktobarske kao i nagrade Instituta u Vinči, nosilac ordena zasluga za narod a 83 je izabran za dopisnog člana SANU.
Krajem 80 tih, zajedno sa svojom ženom profesorom Medicinskog fakulteta, Radmilom Mileusnić, aktivno se uključio u prve građanske otpore režimu Slobodana Miloševića: javno je protestovao protiv rata, protiv bombardovanja Dubrovnika, zvonio je ključevima na uzbunu, palio sveće i nosio je crni flor. Bio je član saveta UJDI-ja, i potpisnik svih značajnih antiratnih i antimiloševićskih peticija.
Od 93 godine živi u Londonu, a 95 godine dao je ostavku na članstvo u SANU . Tada je napisao : “Ne želim više da budem u društvu onih koje smatram krivima za zločine protiv mira i čovečnosti, zato što su iznedrili nakazu Miloševića i što su s njim u dosluhu podlo zloupotrebivši ugled SANU, prvo – raspamećivali srpski narod a zatim ga raspamećenog podstrekivali da otpočne i vodi prljav i besmislen rat koji se uglavnom sastojao od porobljavanja , istrebljenja suseda, pljački i etničkog ćišćenja.”
Za jednog medicinskog laika kakav je vaš večerašnji portretista, kome su nepristupačne vaše naučne reference, ovo je profesore, vaše najveće dostignuće.Topli pozdrav.